Dušeci i vreće
Mali članovi jednog velikog sportskog kluba idu na put. Kao i svake godine, održava se sportska manifestacija u nemačkom gradu, pa naši klinci idu tamo da predstave svoj grad. Naravno, doći će i mali Nemci da uzvrate posetu.
Sreća je velika! Izabrani su najbolji, ima tu čak i devetogodišnjaka. Oni koji ostaju im zavide. Izabrani su i treneri koji idu u pratnji. Naravno, sve je o trošku kluba. Senku na sve to baca spisak stvari koje treba poneti na put. Između ostalog, tu su vreća za spavanje i dušek na naduvavanje. Ispostavilo se da će deca spavati u školskoj učionici, na dušecima i u vrećama koje će poneti od kuće. Kroz glavu mi prolaze razna pitanja: kako će deca nakon puta od 1000 km spavati na podu učionice, gde će držati svoje stvari, kako će održavati ličnu higijenu, gde će provoditi slobodno vreme- na istim tim dušecima? Da li je to najbolje što je njihov klub mogao da im obezbedi? Sva ta deca su njegovi članovi najmanje pet godina i njihovi roditelji svakog meseca plaćaju solidnu članarinu.
Neću sada o tome da ta ista deca treniraju u grupama od 40-50-oro dece na jednog trenera. Neću ni o tome da ne smeju da koriste wc u objektu gde treniraju. Nikad nisu dobila klupske majice iako ih deca iz seoskih klubova imaju. Ali, neću ni o tome. Sve su to "sitnice" koje se slažu i gomilaju, sve do ove najnovije-vreće za spavanje. Ona mi izaziva neku gorčinu.