Nismo "in"
Pre neki dan sam saznala jedan, za mene začuđujući, podatak: moja 11-ogodišnja kćerka jedina u odeljenju nema profil na Facebook-u. Ona to nikad nije zatražila, čak ni spomenula, pa mi je samim tim sve bilo još čudnije.
Šta deca od jedanaest godina rade na Facebook-u? Da li sami lažu za godine, registruju se i kreiraju profil ili to za njih urade njihovi roditelji? "Odu" li tamo da nađu prijatelje? Klinci ni nemaju "stare prijatelje" koji su otišli na drugi kraj sveta. Njihovi prijatelji su tu, u školi ili komšiluku, udaljeni nekoliko koraka, autobuskih stajališta ili jedan telefonski poziv? Zašto živi kontakt zameniti on-line vezom? Kakvog bi novog prijatelja dete moglo naći na Facebook-u? Da li su tu da postave svoje slike? Nezamislivo mi je da svojoj kćerki to dozvolim samo da bi ona bila "in". Kao da sam svoje dete nekome ponudila na tacni. E, pa ne može! Nisam ni od onih mama koje kreiraju profil za sebe i dete, "uzmu" ga za prijatelja, pa ga tako "kontrolišu". To mi tek nije pošteno prema detetu.
Verovali ili ne, profil na Facebook-u još uvek nemam ni ja. Ako sam u nešto ubeđena, onda ću stajati iza toga, poslužiti svojoj kćerki kao primer. Nas dve ćemo sačekati još neko vreme. Mislim da nećemo ništa propustiti. Nema veze što nismo "in".