Zmaj
Vrelo i sparno letnje popodne je počelo da se menja. Naglo je zahladilo i zaduvao je snažan vetar. Moj sin je predložio da nas dvoje "puštamo zmaja". Dobio ga je u novogodišnjem paketiću i još tada sam mu obećala da ćemo ga puštati "jednom kada bude vetra". Setio se obećanja. Ne znam kako da se izvučem, pa pristajem, mada nevoljko- nisam to nikad pre radila.
Otišli smo iza zgrade. Tu je jedna "livadica" - deo koji je, nekim čudom, izbegao gradnju. Početak nam i nije bio baš sjajan- konac se upetljavao, vetar je nosio zmaja u drvo. Htela sam, sva mrzovoljna, da bacim to i idem kući, ali sin je bio uporan. Posle svakog pokušaja je vikao: "Hajde opet, mama!" Ubrzo smo shvatili šta treba da radimo, pa je postalo zabavno. Prolaznici su se okretali- mlađi su nas gledali začuđeno, a stariji sa osmehom. Nismo ni obraćali pažnju na njih. Veselila sam se svakom uzletu zmaja kao da sam i ja dete. Moj sin je sad vikao: "Daj meni malo, mama". Otišli smo kući smrznuti, ali sa osmesima na licima.
Eto, uradila sam nešto što nikad pre nisam. Iako je banalno, hvala mom sinu što me je naterao.