Poklon
Odmah posle drugog svetskog rata moj otac je završio učiteljsku školu. To su bile one godine kada su se radna mesta dobijala po nalogu CK. Tako je i on bio raspoređivan po raznim bosanskim zabitima. Jedno vreme je radio u nekom selu na Romaniji. Uvek je pričao da nije imao kaput ne zato što nije imao novca, već zato što nije imao gde da ga kupi. U to vreme živelo se teško, neimaština je bila velika. Ljudi su se snalazili kako su znali i umeli. Jednog dana u školi se pojavila žena, majka nekog učenika. U rukama je donela živu kokošku- poklon učitelju, uz molbu da on malo "pripazi" na njenog sina. Šta li je moj tata, momak od 20-ak godina, neoženjen, smešten u nekoj sobici škole, uradio s tom kokoškom? Ne znam, ali znam da mu je to bilo simpatično. Godinama je o tome pričao.
Već dugo vremena se nisam setila te priče, sve do pre neki dan. U posetu su nam došli rođaci, sa molbom da njihovom sinu objasnim matematiku. Kao znak zahvalnosti su mi pružili kesu. U njoj je bilo pile iz zamrzivača. Nasmešila sam se. Moj tata već godinama nije živ, a baš bih mu se sad rado pohvalila da sam i ja dobila kokošku.